Как безумный пророк, сыч
темноту возмущает.
Может, этот ночной клич
мне судьбу возвещает.
Может, он ослеп в эту ночь
и о каменный выступ
грудь расшиб и просит помочь,
в своих просьбах неистов.
Каких-то жутких высот
достигает тот голос.
Должна идти, но трясёт
от страха меня, что колос.
Должна углубиться в лес,
увидеть, что там творится,
почему обойтись не желает без
меня эта птица.
Почему бичует небесный свод
этих воплей стрекало.
В ночь отправляюсь я, что бы от
сыча слепого не услыхала.
(Перевод Иосифа Бродского)
Ћук
Као полудели пророк, ћук
из дубине таме виче.
Можда суморни његов хук
судбину моју прориче.
Можда је ноћас изгубио вид,
па моли и запомаже.
Можда је пао на оштру хрид,
па ме зове да ми каже.
Дозива из таме његов глас,
виче ме без предаха.
Морам поћи, мада ко клас
од чудног дрхтим страха.
Морам низ шумски сићи мост
да видим шта се збива,
зашто кроз ноћ тај кобни гост
суморно мене дозива;
зашто небески цели свод
пун је његових јаука.
Морам у ноћ, па ма шта год
од слепог чула ћука.